Aktuelno

Aktuelno / 04/28/2022 / 386

LETOPIS ŽUPSKIH VINARA - RADENKOVIĆI

GVOZDEN RADENKOVIĆ (1883-1945)

Iako se pisana istorija Radenkovića u Župi može ispratiti negde do početka 19. veka, tek je Gvozden Radenković imao na raspolaganju ljudski potencijal i kapital koji su sticale prethodne generacije da se sa braćom pored nekoliko delatnosti počne ozbiljnije baviti vinogradarstvom i vinarstvom kao i trgovinom vina na veliko.

Gvozden Radenković rođen je 1883. godine u selu Trnavci, u srcu vinorodne, prelepe i bogate Župe, nadomak varošice Kožetin koja će neposredno pred njegovo rođenje promeniti ime u Aleksandrovac. U svom selu je i umro 1945. godine, srećom ne doživevši da vidi trijumf novog društvenog poretka u najgorem mogućem smislu: ubistva, otimanje, plenidbu imovine, nacionalizaciju i na samom kraju 1954. godine i raspad porodične zadruge, neodržive u novim okolnostima, uz osamostaljenje pet bratskih porodica koje su je činile.

Već u ranoj mladosti, kao prvi među jednakima sa još četvoro braće i sa kapitalom koji su već ozbiljno umnožile tri generacije pre njega, počinje da stvara jaku porodičnu zadrugu koja će se baviti raznim delatnostima i gde će u jednom trenutku u slozi pod jednim krovom živeti gotovo pedesetak članova familije.

Gvozdenovi preci, a pre svega direktni predak, njegov otac Milun (1854-1913) koji je prvi i započeo vinogradarenje i vinarenje, bavili su se ispočetka teškim nadničarskim radom, zatim trgovinom svinjama za račun gazde na procenat, uz dug i rizičan transport na bazar u Pešti. Ubrzo se i osamostaljuju u trgovini svinjama, a delatnost šire i na otkup i preradu kože. U periodu između dva svetska rata porodična zadruga posedovala je i ciglanu za proizvodnju cigle i crepa u kojoj su najamno radili majstori iz južne Srbije.

Ono što je najbitnije je da je Gvozdenu i braći otac Milun u amanet ostavio već stečenih 15 hektara zemlje sa zasadima voća i vinograda, kao i započetu tradiciju proizvodnje i prodaje vina, te su braća već 1922. godine digla prvu ozbiljnu, kako se u Župi kaže "magazu" kapaciteta 10 vagona (100.000 litara) da bi u periodu 1930-33 etapno podigli savremen podrum ukupnog kapaciteta 45 vagona (450.000 litara). Toliko su u to vreme inače godišnje i proizvodili i prodavali vina, spravljenog od sopstvenog i otkupljenog grožđa.

Svo to vino trebalo je prodati, pa se preduzimljiva braća bacaju i na ugostiteljstvo. Ono što će danas vinoljupcima biti interesantno je da su vina prodavali u sopstvenim mehanama koje su se nalazile najjužnije od Bitolja, pa najsevernije do Rijeke. Prodajna mesta postojala su još i u Beogradu, kao i u Sarajevu, gde su takođe držali mehanu.

Pored stare kuće, zidane 1924.godine, a da bi podigli kvalitet života i proširili stambeni prostor za nove članove familije koja se rapidno uvećavala, braća 1932. godine zidaju veliku stambenu kuću-vilu u stilu neosecesije. Kuća je u to vreme posedovala veliku salu za porodične skupove, parket, telefonsku vezu, kao i kupatilo sa tankom na tavanu kapaciteta 1000 litara u kome se grejala voda koja se slobodnim padom spuštala do kupatila da bi članovi porodice svaki dan posle napornog rada u polju i podrumu mogli da se kupaju. Uz samu kuću raste čokot vinove loze, koji rađa i dan danas, kao nemi svedok vinske tradicije koja je u to vreme već bila ozbiljno u razvoju.

Gvozden će sa ženom Ankom za sobom ostaviti dva sina, Miluna i Đorđa, od kojih će prvi nažalost završiti tragično, o ćemu će biti reči u narednom nastavku porodične istorije. Srećom drugi sin, Đorđe ostaviće ozbiljan trag na utemeljenju vinske tradicije, kako same familije Radenković, tako i celokupnog vinarstva Srbije, a na neki način i posleratne Jugoslavije.

Gvozden Radenković

Žene u berbi u Župi 30-tih godina XX veka

Vinski podrum kapaciteta 450.000 litara iz 1933. godine

Gvozdenov brat Radoje Radenković na vratima jedne od mehana

Porodična kuća braće Radenkovića u Trnavcima podignuta 1932. godine

Dr ĐORĐE RADENKOVIĆ (1907-1976)

Đorđe Radenković je kao i njegovi preci rođen u selu Trnavci, u Župi 1907. godine od oca Gvozdena i majke Anke. Imao je mlađeg brata Miluna, rođenog 1913. godine. Đorđe, kao i Milun u toku osnovnog obrazovanja koje su u to doba sticala sva deca iz familije, pokazuje afinitet ka knjizi. Iz tog razloga, otac se odlučuje, što je u ono vreme bilo neubičajeno čak i za tzv. gazdinske kuće, da obojicu pošalje na dalje školovanje. Otac Gvozden odlučuje da Đorđa pošalje u inostranstvo, na pretižan Univerzitet Sorbona u Parizu, a mlađeg sina Miluna u Beograd na studije medicine. Đorđe će na školovanju u Francuskoj doživeti brojne avanture dostojne radnji i zapleta iz nekih ruskih klasičnih romana, poput ljubavi sa nekom mladom francuskom groficom, gde su preciznog dana i satnice imali dogovoren sudbonosni susret radi bekstva u novi, zajednički život... Međutim opaka zima i kočije zaglavljene u snegu sprečile su Đorđa da se u dogovorenom trenutku pojavi, te se sudbonosni susret nije ostvario... Na navedenom univerzitetu Đorđe je studirao pravno-ekonomske nauke, kako se to tada zvalo i gde su se te dve discipline još uvek izučavale zajedno. Iskoristivši vreme studija u Francuskoj, Đorđe pod izgovorom da je pao godinu, iako su mu studije išle besprekorno, sa već odličnim znanjem jezika na kom je pisao i dnevnike i pesme, odlazi u Bordo. U Bordou se tada nalazila na neki način najviša obrazovna institucija vezana za vinarstvo, u svojstvu visoke škole, jer se tada enologija još uvek nije izučavala kao univerzitetska materija. Sa već ozbiljnim interesovanjem za vinarstvo, završava i pomenutu školu, a u želji da to znanje povratkom u domovinu implementira u porodičnoj proizvodnji vina koja je tada bila u zenitu, radi unapređenja iste i postizanja što boljeg kvaliteta. Nešto kasnije, u istoj materiji koju je i studirao, Đorđe brani i doktorski rad, te dobija zvanje doktora ekonomsko-pravnih nauka, potom odlazi na dodatno usavršavanje u Englesku, zatim i Nemačku. Godinama kasnije, zbog prepoznavanja njegovog rada u razvoju vinarstva Srbije i Jugoslavije, a ujedno i zbog titule, mnogi će ga pogrešno nazivati doktorom vinarstva, iako je po osnovnoj vokaciji bio gorepomenuto. Posle godina provedenih u Francuskoj, povratkom u Srbiju, Đorđe postaje državni službenik u Beogradu, ali je i dalje u tesnoj i neprekidnoj vezi sa porodicom gde koristi svaki trenutak za boravak u svojoj voljenoj Župi. Pored navedenih znanja koja je stekao, mladi Đorđe je ubrzano savlađivao svetske jezike. Pored francuskog, engleskog nemačkog i ruskog koje je govorio tečno i na kojima je i pisao, služio se italijanskim, poljskim, češkim... Interesovanja koja je po prirodi radoznali Đorđe imao bila su brojna, ali dve najveće pasije bile su mu violina i lov... mada je njegov pojam lova bio izgovor za vreme provedeno u prirodi i sa dragim ljudima. Imao je običaj da kaže;„lov je dodir prirode i čoveka “. Veoma važnu stavku kroz njegov čitav zivot predstavljala je violina. Violinu je počeo da svira kao gimnazijalac u ranoj mladosti, još pre odlaska u  Francusku, a sa njom je drugovao i tokom studija, iako je otac Gvozden bio vidno indisponiran, jer je u patrijarhalnoj Srbiji s početka 20.veka svaki vid bavljenja muzikom predstavljao neozbiljnost i titulu zabavljača cirkuzanta. Kako je Đorđe od sredine 30ih godina prošlog veka živeo u Beogradu, iskoristio je to vreme, naravno krijući od oca, da tehniku sviranja i scenski izražaj usavrši kod legendarnog Vlastimira Pavlovića Carevca, koji je u to vreme bio dirigent hora Abrašević, a ujedno po zanimnaju slično kao i Đorđe, diplomirani pravnik i advokat. Interesantno je da će obojica i tokom predstojećeg rata biti prilično slične sudbine, o čemu će kasnije biti reči. Carevac je negde 1938. godine na Čuburi otvorio i kafanu „Savinačka kasina“ u kojoj će Đorđe provoditi vreme kao mladi službenik Ministarstva finansija, potom  Zavoda za spoljnu trgovinu i koji će uživajući u magičnim zvucima Carevčeve violine graditi svoj stil svirke. Iste godine Đorđe će postati i narodni poslanik nacionalnog parlamenta za Srez župski. Nažalost već krajem te 1938. godine nad Evropom se ozbiljno nadvijaju crni oblaci fašističke hegemonije...Krajem marta 1941. godine Đorđe se kao rezervni konjički oficir Kraljevine Jugoslavije odaziva pozivu otadžbine i već u aprilskom ratu biva zarobljen u okolini Ćuprije od strane Nemaca i interniran u radni logor u Nemačkoj. Njegov po profesiji kolega, a violinski mentor Vlastimir Pavlović Carevac doživljava sličnu sudbinu. Đorđe i Carevac neće biti toliko zlosrećni kao Đorđev mlađi brat Milun. Milun rat dočekuje već kao lekar u Kruševačkoj bolnici. Ranjenim pripadnicima otpora fašističkoj okupaciji dostavlja lekove i sanitetski materijal, radi čega ga okupacionim vlastima potkazuje koleginica, medicinska sestra. Milun biva uhapšen i odmah odveden u zbirni Banjički logor odakle promptno biva interniran dalje u zloglasni Mauthauzen gde 1942. godine biva ubijen, a telo mu biva spaljeno. Za Đorđev boravak u logoru vezuju se mnoge anegdote, počev od toga da je spasavao glave prevođenjem i znanjem već nekoliko svetskih jezika, zatim da je u cilju očuvanja zdravog razuma sa sapatnicima osnovao logorski orkestar, pa do toga da je od starih lonaca iz kuhinje napravio primitivan destilacioni uređaj s kojim je od ostataka krompira organizovao pečenje rakije kojom su podmićivali stražare da bi što manje sprovodili torturu nad logorašima. Na taj način Đorđe i dočekuje kraj rata i oslobođenje logora od strane pripadnika Crvene armije, gde će opet zahvaljujući znanju, ovaj put ruskog jezika umesto pešice, mesecima putovati do otadžbine vozeći se na ruskom  tenku.

Đorđe Radenković kao gimnazijalac u Kruševcu (prvi s leve strane)

Mladi Đorđe Radenković u šali sa braćom i prijateljima (u sredini sa flašom)

Đorđe Radenković

Đorđe Radenković kao mlad službenik u šetnji s prijateljima beogradskim ulicama (prvi levo)

Retka fotografija Đorđa Radenkovića u logoru u Nemačkoj sa saborcima (prvi s leve strane)

Završetak Drugog svetskog rata donosi slobodu, ali i mnoga nova iskušenja i izazove u promeni poretka i novim društveno-političkim uzusima koji postaju etalon za funkcionisanje društva i privrede. Đorđe stiže iz zarobljeništva i odmah se uključuje da pomogne familiji čije preduzeće trpi nefunkcionisanje tokom ratnih godina. Radenkovići pokušavaju da se održe kao zadruga i uspostave ponovno funkcionisanje delatnosti. Njegov otac Gvozden, starešina zadruge i predratni predsednik trnavačke opštine, sa braćom u znak tuge i sećanja na sina Miluna stradalog u Mauthauzenu uz seosku crkvu posvećenu Svetom Marku koja nije imala zvonik, kao ktitor diže izdvojenu kulu zvonaru. Ujedno braća se odlučuju na izgradnju porodične grobnice čija kripta će inicijalno imati 24 mesta, a gde će se proširenjem 1995. godine broj mesta povećati na 64. Kapela grobnice nalazi se na mestu koje dominira krajolikom i odakle se pruža pogled na najlepše župske vinogradarske poteze poput Gložana, Carigrada, Varine kao večni pogled pokojnih vinogradara na svoje posede u kojima su za života s mukom vinogradarili. Međutim, uspostavljanjem novog načina funkcionisanja privrede i preraspodele kapitala i resursa, već 1946. godine u prvom, tada još neorganizovanom i hajdučkom talasu nacionalizacije po principu komisije od tri člana sa sreskim pečatom, Radenkovićima biva oduzeta kompletna imovina vezana za pravno lice poslovne zadrugeBraće M.Radenkovića“. Oduzimaju se podrumi sa kompletnim inventarom i zatečenom robom na zalihama. Članovima familije ostaje samo posed u visini tzvzemljišnog maksimuma i kuće sa okućnicom. Sticajem okolnosti, kao i  trnavačka opština koja se ukida, a Trnavci postaju deo opštine Aleksandrovac, porodična zadruga traje do 1952. godine kada braća posle još jednog talasa nacionalizacije sporazumno dele preostalu imovinu. Dalji rad u slozi nastavlja pet sada nezavisnih porodica koje nastavljaju skromnu proizvodnju vina. Đorđe se još 1946. godine ženi sa Milenom iz župskog sela Rataje, koja potiče iz Radenkovićima prijateljske, a i po ugledu čuvene vinsko-trgovačke familije Miljković. Miljkovići su takođe proizvodili i prodavali vino i rakiju, u znatno manjoj količini nego Radenkovići, jer je i porodica bila znatno manja, ali po kvalitetu priznatom po brojnim tadašnjim vinskim izložbama u zemlji i inostranstvu. Od njih je svakako najčuvenija Grand Prix, nagrada sa svetskog sajma u Parizu 1939. godine. Milenin otac Miodrag-Pupa Miljković pre rata je takođe u Beogradu, u neposrednoj blizini hotela Majestic imao prodajno mesto za vino i rakiju. Za razliku od brojne i politički jake familije Radenković čije su uređenje i način funkcionisanja u šali poredili sa tvrdokornim patrijarhalnim sicilijanskim porodicama i koja je od novog društvenog poretka stradala samo materijalno, malobrojna porodica Miljković i njena glava, Miodrag-Mile Pupa, zbog tvrdoglavog neprihvatanja novog društvenog poretka bez fer izbora, stradali su tragično plativši i glavama... Nije im kao činjenica pomoglo ni to što su se tokom rata u njihovoj kući od fašističkih potera krili i glave sačuvali pripadnici Jastrebačkog partizanskog odreda kome je pripadao i tzv. otac nacije, a kasnije istaknuti disident i akademik Dobrica Ćosić, inače Milenin školski drug. Đorđe i Milena, koji su oboje već pre rata živeli u Beogradu, nastavljaju zajednički život u Beogradu gde Radenkovići poseduju stambenu zgradu na Slaviji u kojoj je takođe bio jedan od podruma za prodaju vina, a koja se nalazi tik uz nekadašnju kultnu kafanu Orač. Dobijaju ubrzo dva sina. Đorđe se ne vraća u politiku, ali svejedno, kao stručan kadar i bez obzira na političku nepodobnost i nepripadnost članstvu partije biva pozvan da se kroz Ministarstvo privrede uključi u revitalizaciju i podizanje novih vinarskih kapaciteta Srbije sa akcentom na aktivnosti usmerene ka izvozu vina. Vrlo brzo dobija konkretan izazov u vidu revitalizacije podruma Bruna Mozera u Zemunu. Interesantno je da je jedan od njegove braće od stričeva pre rata poslat u pomenuti podrum da se usavrši u spravljanju vina prema svim modernim enološkim principima koje je preduzimljivi Mozer uvek prvi implementirao. Bruno Mozer zbog bliskog rodbinskog odnosa sa okupacionim gradonačelnikom Zemuna još tokom rata beži iz zemlje ostavljajući kompletan imetak. Na ostacima Mozerovih podruma formira se preduzeće Narodno vinarstvo i podrumarstvo kasnije skraćeno NAVIP. Đorđe na osnovu znanja jezika, iskustva u spoljnoj trgovini i predratnih poznanstava uspeva da realizuje prvi izvoz rinfuznih vina novoosnovanog preduzeća i to upravo u Nemačku. Kasnije će se taj izvoz za Nemačku nastaviti u kontinuitetu i ta NAVIP-ova vina biće u Zapadnoj Nemačkoj pakovana kao robna marka nekih od najpoznatijih trgovinskih lanaca poput SPAR. Đorđe od direktora izvoza dospeva do zamenika generalnog direktora preduzeća, koji je svakako uvek morao biti partijski kadar. Međutim vrlo brzo Đorđe dobija novi izazov. U podrumima nekoliko predratnih kruševačkih vinarskih porodica od kojih je najveći bio onaj Velisava Jovanovića-Rajsa 1947. godine formirana je objedinjena otkupna stanica, gde Đorđe svojim dolaskom zatiče količinu od oko 50 vagona vina koje u nepostojanju jasne prodajne strategije boravi na lageru u lošim uslovima i nema nikakve dalje dileme da se samo može izdestilisati. Na temeljima tog privrednog entiteta 1955. godine formira se preduzeće ŽUPSKI RUBIN (kasnije samo RUBIN). Đorđe biva postavljen kao i u Navip-u takođe za direktora izvoza, međutim, sa znanjem stečenim u Francuskoj vezano za vino i destilate, vrlo je aktivno uključujen u stvaranje novog proizvoda upravo od zateknutog destilata, rođenog negde krajem 1959. godine pod nazivom Vinjak. O njegovoj preciznoj ulozi u stvaranju jednog od kasnije najjačih brendova SFR Jugoslavije postoji više zvaničnih i nezvaničnih verzija. Prema indirektnim saznanjima na osnovu kućnih razgovora i svedočenja članova porodice, kao i sećanja tadašnjih saradnika poput Radoša Grujića direktora vinogradarstva, kasnije i sektora razvoja, Gvozden Radenković, vlasnik vinarije Bela Kula i potomak Radenkovića svedoči da je Đorđeva uloga oko stvaranja vinjaka bila u tehnološkom smislu daleko veća, ali za to ne postoje materijalni dokazi osim svedočenja bivših saradnika. Đorđe je 1960. godine na neko vreme uz funkciju direktora izvoza preuzeo funkciju i generalnog direktora zbog odlaska dotadašnjeg direktora na školovanje!? U svakom slučaju nekome to nije odgovaralo, pa posle više negativnih komentara s vrha, Đorđe odlučuje da nastavi posao samo kao direktor izvoza i u narednim godinama posvećuje se izvozu Vinjaka, uglavnom na tržište SSSR-a. Što se tiče prodaje na domaćem tržištu za koje se vezuju romansirane bajke kako je prodaja odmah planula, istina je bila sasvim drugačija... Nov i nepoznat proizvod, bez obzira na kvalitet ugostitelji su jako teško prihvatali, pa se Đorđe i tu služio trikovima koje je učio kako iz knjige tako i u kafani. Jednu anegdotu u sasvim slučajnom kafanskom susretu lično je ispričao sada već pokojni legendarni Krsta Crnčević, dugogodišnji direktor kultnog beogradskog ugostiteljskog preduzeća „Tri grozda“. Đorđe, sa tada već izgrađenim autoritetom, pozvao je na sastanak Krstu, tada mladog tek postavljenog direktora nekog kragujevačkog ugostiteljskog preduzeća i rekao mu; Krsto, šaljem ti fakturu na tu i tu količinu Vinjaka, ti je samo zaprimi i sprovedi da svi vide. Uplašeni Krsta se sav snebivao, te kako će to da plati, te kome da proda... kaže Đorđe njemu: Samo ti Krsto zavedi fakturu, ne plaćaj ništa i ne brini... Tako i bi. Kako se i u ono vreme u esnafu glas brzo širio, ostali ugostitelji koji su isprva odbili da kupe Vinjak, pomislili su da Krsta ima neku insajdersku informaciju i brže bolje krenuli su da naručuju u velikim količinama. Đorđe je potom pozvao Krstu, zahvalio mu, rekao da uradi storno fakture i da obavi narudžbu razumne količine sada već afirmisanog Vinjaka. Paralelno sa ovim aktivnostima Đorđe je radio u Jugoslovenskoj vinarskoj zajednici na izvozu vina iz cele Jugoslavije i bio je član mnogih izvoznih delegacija koje su nudile i ostale poljoprivredne proizvode poput loznih kalemova, naročito na tržištu SSSR na kome je Đorđe već imao značajan uspeh sa prodajom vinjaka. Na taj način usko sarađuje sa nekim od legendarnih imena srpske vinsko-vinogradarske istorije poput Dragoslava Dragog Milisavljevića koji mu je sticajem okolnosti bio gotovo i vršnjak, takođe školovan u Francuskoj, ali u Tuluzu za vinogradara, a i zemljak Župljanin iz istog sela kao supruga Milena, Rataje. Jedna od tih veličina bio je i Prof Lazar Avramov, od koga je Gvozden Radenković čuo sijaset divnih romantičnih i šaljivih priča sa tih putovanja po svetu. Na jednom od njih, upravo u Rusiji, desio se incident da je jedan mladi član naše delegacije pokušavči da drži korak u piću s ruskim domaćinima, u stanju teške opijenosti jednu članicu ruske delegacije u liftu uhvatio rukom s prednje strane na neprikladan način. Posle neprijatne situacije i gotovo skandala nervozni Đorđe kao jedini koji govori jezik, odlučio se da se lično izvini i vidi može li se spasti naizgled izgubljen, a veoma veliki izvozni posao. Dama mu je otvorila vrata sobe i dok je Đorđe počeo da stežući buket cveća uvija, ona je ležerno rekla: "Opustite se doktore, imate odličan poroizvod, radimo posao, a mladi kolega je samo više popio...uostalom nije ništa preterano strašno uradio, znate, za to mesto se žena i hvata". Zbunjeni, al rasterećeni Đorđe podelio je to sa olakšanjem sa članovima delegacije.

Kapela porodične grobnice familije Radenković 

Kula zvonara kraj crkve u selu Trnavci

Spomen ploča na kuli zvonari

Slika sa venčanja Đorđa i Milene Radenković rođene Miljković

Zlatna diploma za vino Rizling porodice Miljković na izložbi u Beogradu 1931. godine

Grand Prix u Parizu 1939. godine za vino porodice Miljković

Đorđe Radenković sa saradnicima kraj vagona sa bačvama prilikom realizacije prvog izvoza vina u Nemačku (u sredini u tamnom odelu)

Đorđe je tokom svog radnog veka objavio i veliki broj članaka i radova u stručnim časopisima i literaturi. 1962. godine Đorđe kao zbornik njegovih životnih i profesionalnih iskustava vezanih sa vino i trgovinu vinom u inspiraciji i miru jednog toplog župskog leta piše knjigu pod naslovom „VINO-savremeni problemi vinarstva u svetu i kod nas“. Predgovor knjige napisao je čuveni Vanja Žanko, predsednik udruženja hercegovačkih i dalmatinskih vinara, čijim je vinima Đorđe takođe pomagao da nađu put do ino kupca. Gotovo da nema tadašnjeg vinskog kombinata koji u znak zahvalnosti nije pomogao štampu knjige, od Slovenije preko Istre, Dalmacije, Hercegovine i svih delova Srbije...Odlaskom u penziju, Đorđevo angažovanje ne prestaje. Kruna njegove karijere je zapravo nešto u čemu je možda najviše uživao. Taman kada je mislio da će naći malo spokoja, dobija poziv od mladog zemljaka Božidara Bože Mihajlovića, potomka ugledne župske porodice da pomogne razvoju aleksandrovačke „Vino Župe“ firme kojoj igrom sudbine kooperantski pripada i podrum oduzet od njegove familije. Đorđe se svakako uzdigao iznad toga i sa zadovoljstvom prihvatio, u iskrenoj želji da se Župa koju je voleo iznad svega što bolje ekonomski razvije i da se slava njenog vinogradarstva i vinarstva održi i uveća. Mladi rukovodioci „Vino Župe“ uživali su u Đorđevom društvu, šalama i životnom iskustvu. 

Možda i jedan od poslednjih Đorđevih dodira sa razvojem srpskog vinarstva i vinogradarstva je bila zdušna pomoć tada mladom, ali izuzetno strogom i preduzimljivom Vitomiru Markoviću, zvanom Vita Bik, koji je tada bio na funkciji direktora smederevskog vinskog giganta „Godomin“. Tih godina Vita je uz ozbiljnu političku podršku koju je imao ušao u komasaciju i otkup zemljišta na kome je po projektu planiran zasad 500 hektara vinograda, koji bi kao sirovinska baza podržali gradnju novog savremenog podruma koji se nalazi u Kolarima na izuzetno strateškom mestu tik uz autoput. Projekat vinograda i sortiment radio je već pominjani legendarni Prof Lazar Avramov, a Đorđe je svojim iskustvom podupro ceo poduhvat vezano za tip proizvoda i strategiju prodaje.

Poslednje dane života Đorđe će provesti u svojoj voljenoj Župi, mirno, uz knjige, ponekad violinu i čašu župske ružice, u društvu supruge Milene koja mu je bila velika podrška u svakom smislu. Podržala je i izdržala sve izazove njegovog zahtevnog posla, duga putovanja i odsustvovanja, gajila je sinove, a na sve to i svake godine iako je živela u Beogradu, u magazi u Trnavcima koja je deobom pripala Đorđu, proizvodila ne manje od 20.000 litara vina. Vino je spravljala bez ikakvog Đorđevog uticaja i pomoći, znanjem i iskustvom koje je ponela kao izdanak izuzetno poštovane vinarske kuće Miljković, o čemu je već bilo reči. Morala je tako, jer nasuprot zvučnoj funkciji Đorđeva plata je bila tek malo viša od činovničke, a valjalo je podizati decu. Đorđe Radenković preminuo je u svom stanu u Beogradu proleća 1976. godine od posledica loma kuka u Župi. Njegove kosti, a i zdravlje bili su prilično krhki kao posledica četvorogodišnjeg boravka u logoru. Sahranjen je u svom selu, podno Trnavačke čuke na kojoj je kao junoša lovio, a pored svojih predaka sa pogledom na vinograde koje je obožavao. Za njim ostaju supruga Milena i sinovi, od kojih ni jedan nažalost u profesionalnom smislu nije nastavio njegovim putem, jer su se shodno posledicama nacionalizacije i novih okolnosti za porodicu, školovali za nešto sasvim drugo.

Jedan od sinova, iniciran vinskim genom makar u zrelim godinama zanavlja vinsku tradiciju na jedan izuzetno zapažen način. Milun i Đorđev unuk Gvozden na krilima obnovljene vinske renesanse u Srbiji pokreću tržišnu proizvodnju vina pod etiketom WinEco Radenković. Strateški cilj vinarije je bio izvoz vina u Rusiju i na azijska tržišta. Podignut je vinski podrum kapaciteta 500.000 boca opremljen najsavremenijom opremom u to vreme kako bi obezbedili kontrolisanu fermentaciju, hladnu stabilizaciju, upotrebu inertnog gasa. Razvijani su i planovi za vinski turizam izgradnjom prostrane degustacione sale. Vinogradi vinarije WinEco Radenković površine oko 35 hektara se prostiru u Župi i na Bisernom ostrvu. Na samom početku savremene srpske vinarske scene, etikete vina Carigrad i Varina iz vinarije WinEco Radenković su bile široko poznate po svom kvalitetu i za brojne ljubitelje vina simbol buđenja vinske tradicije Srbije uz kupažu koja je sadržala autohtoni prokupac, kaberne sovinjon i merlo (Carigrad), odnosno italijanski rizling i smederevku (Varina). 

Krajem 2017. godine, na brdu iznad Novog Beograda niče kula sa vidikovcem i objekat vinarije Bela Kula. Gvozden Radenković u želji da održi tradiciju proizvodnje vina dugu četiri generacije započinje samostalni rad koristeći vino od grožđa iz starih vinograda u Župi koji se nalaze na istorijskim parcelama Varina i Carigrad. Zbog lakšeg tehničkog i ekonomskog funkcionisanja, proizvodni pogon vinarije Bela Kula se nalazi u Beogradu, dok su vinogradi u Župi u selu Trnavci. Vinarija Bela Kula time nastavlja i čuva sećanje na generacije župskih vinara iz familije Radenković koje su decenijama stvarale vinski identitet Srbije.

Gvozden Radenković, vlasnik vinarije Bela Kula

Portfolio vina iz vinarije Bela Kula

Stari vinograd na potezu Varina

vinarija Bela Kula

(izvor tekst/foto: G. Radenković)

 

 

 

 




NAZAD NA KATEGORIJU

Tomislav Ivanović

Nagrađivani vinski novinar, kritičar i saradnik odabranih vinskih magazina. Autor i urednik vebsajta www.vinopedia.rs. Nosilac WSET3 sertifikata. Član Udruženja somelijera Vojvodine. Sudija na nacionalnim i internacionalnim vinskim takmičenjima. Vodi radionice i predavanja na temu vina Srbije i Balkana. Lokalni partner organizacije Wine Mosaic. Suosnivač Međunarodnog dana prokupca.

Pročitajte i druge članke iz ove rubrike:


VINSKI NOVITETI NA 620 METARA NADMORSKE VISINE PROČITAJ VIŠE


LETOPIS ŽUPSKIH VINARA - RADENKOVIĆI PROČITAJ VIŠE


NAJBOLJI SOVINJON BLAN JE IZ DOLINE LOARE PROČITAJ VIŠE


IMA LI DOVOLJNO REZAČA ZA SRPSKE VINOGRADE? PROČITAJ VIŠE


ZAŠTO KAŽEM ANTUNOVIĆ, A MISLIM NA GRAŠEVINU PROČITAJ VIŠE

Sledeći članak
Prethodni članak

Nagrade