Aktuelno

Aktuelno / 02/08/2021 / 146

NEGOTINSKO VINO NEKAD I SAD

Kaberne sovinjon je u znatnoj meri zastupljen u srpskim vinogradima. U 2019. godini se po površinama nalazio na trećem mestu i ima ga u skoro svim vinskim rejonima Srbije. No, u poslednjoj deceniji se kvalitetom i svojstvenim karakterom izdvojio kaberne iz Negotinske krajine.

Zaista se više i ne uzbuđujemo previše kada čujemo da je na nekom međunarodnom ocenjivanju vina ili takmičenju neki od negotinskih kabernea zablistao u samom vrhu. Vinarije među kojima su Matalj, manastir Bukovo, Vimmid, Dajić, Tanića pimnice, dosledno svojim vinima razvijaju identitet negotinskog kabernea iako ta sorta nema istorijski pedigre u Negotinskoj krajini. Ovaj rejon se razlikuje od ostalih delova Srbije i po tome što su u njemu zastupljene i sorte kao što su game i semijon. Od autohtonih sorti očuvala se crna tamjanika, ponajviše zahvaljujući naporima monaha u manastiru Bukovo. 

 Kad bi nekim čudom postojala mogućnost putovanja kroz vreme, francuski trgovac vinom koji je krajem 19. veka poslovao u Negotinu i kupovao ogromne zalihe vina i transportovao do Seta, Nanta, Bordoa i drugih francuskih luka, prilično bi se danas iznenadio sortimentom koji bi zatekao u krajinskim vinogradima. Iznenadio bi se i zbog situacije sa vinarstvom u Negotinskoj krajini, koja je tek mali sačuvani fragment nekadašnje slave. Naime, od pređašnjih više od 10.000 hektara vinograda u Negotinu i okolini (prema podacima iz 1889. godine koje nam je ostavio Rene Mije, francuski konzul u Srbiji), danas se na ovom prostoru nalazi približno 260 hektara vinograda zasađenih vinskim sortama vinove loze.

Upravo on je i izvestio da su od svih srpskih vina u Francuskoj do 1889. godine bila poznata jedino negotinska. Naročito su trgovci iz Bordoa cenili kvalitet negotinskog vina naglašavajući pritom da su bila pogodna za kupažiranje sa drugim vinima jer sadrže visoku koncentraciju tanina, šećera i alkohola. Samim tim, pri dugom transportu brodovima, vino je čuvalo svoje osobine.

Rene Mije opisuje i da je tadašnji Negotin imao izlaz na Radujevačko pristanište koje leži na Dunavu ispod Đerdapa, te su se za vreme velikih voda u tom pristaništu često viđali veliki brodovi. U maju 1888. godine došla su u Radujevac dva parobroda kapaciteta od po 600 tona. Prvi, "Unitas", bio je norveški parobrod kog je zakupila bila jedna francuska kuća. Polazeći iz svog pristaništa bio je natovaren praznim vrećama ukrcanim u Engleskoj i praznim buradima ukrcanim u Nantu. Put od Nanta do Radujevca prešao je za 25 dana, računajući tu tri dana odmora za snabdevanje ugljem. Drugi brod pod imenom "Liberte" došao je iz Francuske i tovar vratio u tu zemlju. 

Dakle, kvalitet vina iz Negotinske krajine nije bio upitan ni u prošlosti, a ni danas. Tome doprinose blagodarna klima i velika vodena površina reke Dunav koja pojačava efekte sunca jer se zraci odbijaju od površine vode. Reka je takođe značajna jer tokom zime ublažava ekstremne i nagle fluktuacije temperature te štiti vinograde od opasnih mrazeva. Međutim, koliko današnja vina iz Negotina liče na ta negotinska vina koja su odlazila širom Evrope? Koliko se izmenio sortiment vinove loze u tamošnjim vinogradima? Da li je taj sortiment zauvek izgubljen za savremenog ljubitelja vina? 

Dve godine pre dolaska filoksere, 1874. godine, sortiment u negotinskim vinogradima bio je mešovit. Kao što je tradicija u svim vinskim regijama bila u prošlosti, u vinogradima su sadili i po 10-15 različitih sorti vinove loze zajedno. Razlog je uvek bio vrlo pragmatičan. Time se smanjuje efekat loše godine jer će neka sorta uvek pokazati svoj kvalitet bez obzira kakvi su vremenski uslovi, pa će vino i u lošoj godini biti podnošljivog kvaliteta. S druge strane, takav sastav vinograda je znatno otežavao berbu pošto različite sorte sazrevaju u različitom vremenskom periodu pa bi deo grožđa tokom berbe obično bio nedovoljno zreo. 

Tokom obilaska Negotina 1874. godine, M. Savić primećuje da se jugoistočno od grada po brdima svuda nalaze vinogradi gde je na "zemlji punoj pužića" najviše zastupljen začinak, a pored njega ponegde i četereška (odnosno skadarka). Međutim, po starim vinogradima su zajedno sa ove dve sorte posađene u znatnoj meri i tamjanika (sitna i crvena), zelenika, dinka i gračevina. U jednom pismu 1886. godine Milorad Trojanović, profesor bukovske škole i opslužitelj meteorološke stanice, navodi da je krajem jula na Visoci i u Lokvi već počelo da zri grožđe u tamošnjim vinogradima, što ga i ne čudi jer je tamo bila zastupljena sorta vinove loze po imenu lipolist, dok je šarak krenuo u ostalim sortama. Iz tih opisa vidimo koliko se sortiment u negotinskim vinogradima izmenio od tada. 

Začinak - Savić se prilično pohvalno odnosi prema ovoj sorti vinove loze. Naglašava se da nakuplja dosta šećera te ga ose rado jedu, a pogodna je i za pravljenje vina od prosušenih grožđica. U kupaži sa skadarkom, začinak daje vinu intenzivnu boju. Začinak je bio široko rasprostranjen u Negotinskoj krajini i naročito je bio popularan pre dolaska filoksere. Vina su mu jaka, puna, tamno obojena. Savić pominje i da se u slučaju da naiđe na oporo taninsko vino iz Negotina uvek ispostavi da je u pitanju vino od čistog začinka. 

Skadarka - U Požarevcu i Negotinskoj krajini sorta je bila poznata pod imenom četereška. Očigledno je naziv dobila po braničevskom selu Četereže. Krajem 19. veka ove sorte je imalo svuda po srpskim vinogorjima, kao i u Mađarskoj. U Austriji je bila poznata kao "plemenito mađarsko grožđe". U Mađarskoj i Austriji se skadarka sadila najviše sa portugizcem koji je u kupažu unosio intenzitet boje. Tu istu ulogu je u Negotinskoj krajini imao začinak u kupaži skadarke i začinka. Do dolaska filoksere skadarka je kod nas bila vrlo cenjena sorta za vino sa slatkom širom od koje se moglo dobiti jako vino, kojem je potom začinak davao tamniju boju i taninsku strukturu. 

Zelenika - Ovde po svoj prilici nije u pitanju sorta koja se na Fruškoj gori naziva sremska zelenika crna (seduša). Zelenika se uvukla u požarevačke i negotinske vinograde jer je seljacima ličila na skadarku. No, kad počne da rađa, davala je vrlo loša vina. Dosta rodna, međutim grožđe je bilo izuzetno meko te je brzo trunulo pa je bila nepopularna i ubrzo bi je izbacivali iz vinograda. 

Mala dinka - Ova sorta se u Negotinskoj krajini i Braničevu nazivala dinka ili dinjka i bila je dosta zastupljena. Koristila se i kao vinsko i kao stono grožđe. Pretpostavlja se da je stigla s druge strane Dunava, iz Banata, pošto Las-Tores piše da se od svih sorti vinove loze u Banatu najviše ističe upravo mala dinka zbog otpornosti u vinogradu i izdašnosti, a i kvalitetnog laganog vina. On napominje da ta sorta preovlađuje u vinogradima u Beloj Crkvi i Vršcu. 

Gračevina - Još jedna sorta koja nije bila upotrebljiva. Sitno, vodeno grožđe, kiselo i bez dovoljno šećera, pa još rodna sorta. Na svu sreću nije bila u preteranoj meri prisutna u negotinskim vinogradima.

Tamjanika (sitna/bela i crvena) - Sitna tamjanika je i ranije bila cenjena sorta zbog aromatike. Često su je ostavljali da prezri kako bi grožđe bilo što slađe i mirisnije, a u kupažu dodavali tamjanike da bi poboljšali aromatski kompleks. Crvene tamjanike je bilo u vinogradima od Smedereva do Negotina. Savić navodi da je ta sorta u prošlosti bila vrlo retka pa je često bila predmet krađe po vinogradima. 

Lipolist - Sorta koja se mogla naći u čitavom karpatskom basenu, dakle na prostoru Mađarske, Rumunije i Srbije. Danas je vrlo cenjena, naročito u Mađarskoj gde je i jedna od plemenitih sorti koje se koriste za pravljenje tokajskih vina. U Srbiji je danas nalazimo na Fruškoj gori. 

Početak 21. veka na globalnoj vinskoj sceni obeležava povratak autohtonim sortama. Sve vinske regije istražuju svoju vinsku prošlost i sorte koje su nekada (u periodu do filoksere) bile zastupljene u vinogradima. Negotinska krajina takođe ima bogato nasleđe i pojedine od ovih sorti svakako vredi sačuvati i ponovo valorizovati kroz proizvodnju vina na savremeni način. Zbog toga raduje što su već prvi zasadi bagrine i četereške stasali, začinak se ponovo širi, a crna tamjanika je već zauzela svoje mesto kao sorta koja je neizostavan deo autentične vinske Krajine. 

 




NAZAD NA KATEGORIJU

Tomislav Ivanović

Nagrađivani vinski novinar, kritičar i saradnik odabranih vinskih magazina. Autor i urednik vebsajta www.vinopedia.rs. Nosilac WSET3 sertifikata. Član Udruženja somelijera Vojvodine. Sudija na nacionalnim i internacionalnim vinskim takmičenjima. Vodi radionice i predavanja na temu vina Srbije i Balkana. Lokalni partner organizacije Wine Mosaic. Suosnivač Međunarodnog dana prokupca.

Pročitajte i druge članke iz ove rubrike:


LIČNA KARTA SRPSKIH VINOGRADA PROČITAJ VIŠE


NEGOTINSKO VINO NEKAD I SAD PROČITAJ VIŠE


VINSKA KULTURA U RAKIJSKOM UŽICU PROČITAJ VIŠE


BEKSTVO IZ GRADA: RAJ JE NA ISTOKU PROČITAJ VIŠE


VINSKI KALENDAR 2021 PROČITAJ VIŠE

Sledeći članak
Prethodni članak

Nagrade