Aktuelno

Aktuelno / 03/01/2021 / 188

LIČNA KARTA SRPSKIH VINOGRADA

Identitet vinske  regije se gradi i zahvaljujući sortimentu vinove loze u njemu. Tokom vekova se pokazalo da su pojedine sorte našle svoju najbolju ekspresiju na određenom području. Zbog toga se takve sorte šire vremenom i postaju dominantne u nekom vinogorju. 

Dovoljno je reći da današnji identitet Burgundije grade šardone i pino noar. Pri pomisli na zeleni veltlinac, odmah će vam u misli doći vinogradi Austrije. Ponekad je sorta stigla na određeno područje zahvaljujući čoveku i tu ostala. Vranac nije autohtona makedonska sorta vinove loze, ali se u periodu posle Drugog svetskog rata toliko odomaćio i proširio da sada čini dominantnu sortu u makedonskim vinogradima. 

Sa druge strane, odlika savremenog vinarstva je monosortnost u vinogradima... U prošlosti su u vinogradima sađene različite sorte vinove loze zajedno i za to postoji sasvim pragmatičan razlog. Svaka sorta ima različit period cvetanja, zametanja ploda, sazrevanja, što znači da neće sve biti podjednako pogođene nepovoljnim vremenskim uslovima u određenom periodu godine. Na taj način su vinogradari u prošlosti smanjivali rizike pa čak i u najgorim godinama uspevali da obezbede nekakav rod. Time su iskustveno i bez nekih naučnih merenja i metoda uspevali da uporede i utvrde koje sorte na tom podneblju daju dobre rezultate, te od njih mogu da se naprave kvalitetna vina, čime su postajale sve zastupljenije u vinogradima i lakše se širile.

U prvim pisanim istorijskim izvorima, već se u pojedinim regijama može primetiti koje su sorte bile najzastupljenije i koje su davale vina visokog kvaliteta. 

Tako je Karl Lambl 1873. godine napisao knjigu u kojoj je opisao sortiment vinograda u Hrvatskoj, Slavoniji i Vojnoj granici (kojoj pripadaju Srem i Fruška gora). Verujemo da je Lambl bio dobar poznavalac ove regije jer je tokom karijere imao funkciju direktora  poljoprivredno-šumarskog zavoda Hrvatske. U svojoj knjizi Lambl navodi da je vodeća sorta za crvena vina u Sremu bila plava kadarka. Takođe autori Radić i Urbani u knjizi "Vino od trsa do trošidbe" (1910.) navode da kadarke ima najviše u Sremu. 

Jedan od prvih naših stručnih vinogradarskih pisaca i arhimandrit manastira Rakovac na Fruškoj gori, Prokopije Bolić, 1816. godine u knjizi "Soveršen vinodelac" daje prvi detaljan opis sortimenta Fruške gore. Međutim on se prvenstveno trudi da opiše sorte. U sklopu opisa 35 sorti koje se gaje u fruškogorskim vinogradima pominje one koje daju izvanredna vina (npr. tamjanika crna, skadarka), one koje daju dobra crna vina (čavčica, crni grašac) kao i sorte za slaba stona vina. U to vreme slankamenka je bila najzastupljenija sorta za bela vina, ali se od nje moglo dobiti samo slabo stono vino. Bolje belo vino mogao je dati beli grašac, međutim Bolić ne daje preporuku, niti izvodi neko pravilo koje sorte treba da se sade na Fruškoj gori u to vreme, već je čitav komentar u funkciji opisa sorti. 

Na Svetog Trifuna i Sretenje, u Nišu je 1889. godine održan prvi Sabor vinara i vinogradara Srbije na kom je učestvovalo više od 700 vinara i vinogradara iz svih vinskih regija Srbije, uz učešće gostujućih vinarija iz Bugarske. Značaj skupa je bio naročito veliki jer je pokrenuta inicijativa da se u Srbiji počnu osnivati vinogradarske zadruge. No, takođe je značajan jer je doneta prva zvanična odluka o izboru sortimenta koji treba saditi u vinogradima Srbije. Sortiment koji treba umnožavati i saditi u vinogradima jesu domaće loze: začinak, skadarka, kameničarka (prokupac), smederevka i dinjka. 

Posle Drugog svetskog rata, već od 1946. godine Ministarstvo poljoprivrede Jugoslavije upućuje dopise okružnim narodnim odborima kako bi izradili mape vinogradarskih rejona i uradili popis vinograda u cilju rejonizacije vinogradarskih rejona. U sklopu rejonizacije su doneti i prvi akti koji propisuju dozvoljene sorte za sađenje u pojedinim vinskim rejonima. 

Ako pričamo o Fruškoj gori, prvi nacrt sortimenta koji je preporučen za sađenje se pojavio na osnovu studije koju je radio Dragoslav Milisavljević, tadašnji direktor Pokrajinskog zavoda za vinogradarstvo i voćarstvo iz Sremskih Karlovaca koji je analizirao sortiment u fruškogorskim vinogradima u periodu neposredno pred Drugi svetski rat. Na osnovu toga je 1957. godine u elaboratu o rejonizaciji vinogradarstva Vojvodine određeno koje sorte vinove loze treba saditi na Fruškoj gori, a u tom odabiru nalaze se: grašac (talijanski rizling), ružica (dinka), sremska zelenika, slankamenka, semijon-sovinjon blan, traminac, frankovka, game, julski muskat, kraljica vinograda, bela šasla, muskat hamburg, muskat italija i afus-ali. Odmah se vidi da je zvanična politika u tadašnjoj Jugoslaviji bila da je Fruška gora region predodređen za proizvodnju belog vina i stonog grožđa. 

Kada je renesansa srpskog vinarstva počela krajem dvadesetog veka vinari su sortiment u vinogradima birali najčešće na osnovu preporuke prodavca kalemova ili stručnog lica koje je radilo projekat za podizanje vinograda, ili na osnovu ličnih afiniteta po principu "pošto volim španska vina, posadiću i nekoliko redova tempranilja".

U trenutno važećoj rejonizaciji je na neki način evidentirano postojeće stanje u vinogradima zatečeno nakon 90-tih godina prošlog veka. Jednostavno rečeno, u rejonizaciju su uključene sve sorte vinove loze koje su u vreme izrade rejonizacije bile prisutne u komercijalnim vinogradima, bez detaljne analize koliko su te sorte prilagođene lokalnom podneblju. Teško je zamisliti da je pino noar kao sorta pogodan za sva vinogorja u Srbiji i da će svuda davati vrhunski kvalitet vina iz godine u godinu. No, tokom vremena, tržište samo reguliše situaciju i jasno prepoznaje koje su sorte podesne za određena vinogorja. 

Sad već vidimo da se na vinskom tržištu Srbije kvalitetom izdvajaju vina kao što su fruškogorski grašac, župski i toplički prokupci, šumadijski sovinjoni, negotinski kabernei. No potrebne su i obimne naučne studije koje će analitički potvrditi i preporučiti koje sorte vinove loze treba saditi u pojedinim vinogorjima. Na taj način će vinari dobiti smernicu u kom pravcu treba dalje graditi identitet regije u kojoj se nalaze njihovi vinogradi, a vinogorja dobiti svoju prepoznatljivu ličnu kartu. To je naročito bitno danas kada nakon 130 godina ponovo u fokus dolaze naše autohtone sorte vinove loze, slično kao što je to bilo na prvom Saboru vinara i vinogradara Srbije u Nišu. 

____________________________________________________

Tekst je originalno objavljen na vinskom portalu www.vino.rs

https://vino.rs/blog/tomislav-ivanovic/item/3708-licna-karta-srpskih-vinograda-od-19-veka.html




NAZAD NA KATEGORIJU

Tomislav Ivanović

Nagrađivani vinski novinar, kritičar i saradnik odabranih vinskih magazina. Autor i urednik vebsajta www.vinopedia.rs. Nosilac WSET3 sertifikata. Član Udruženja somelijera Vojvodine. Sudija na nacionalnim i internacionalnim vinskim takmičenjima. Vodi radionice i predavanja na temu vina Srbije i Balkana. Lokalni partner organizacije Wine Mosaic. Suosnivač Međunarodnog dana prokupca.

Pročitajte i druge članke iz ove rubrike:


PRVE SVETSKE KLASIFIKACIJE SRPSKIH VINA 1816, 1822. I 1832. GODINE (III) PROČITAJ VIŠE


TAJNA SREMSKOG BERMETA PROČITAJ VIŠE


PRVE SVETSKE KLASIFIKACIJE SRPSKIH VINA 1816, 1822. I 1832. GODINE (II) PROČITAJ VIŠE


PRVE SVETSKE KLASIFIKACIJE SRPSKIH VINA 1816, 1822. I 1832. GODINE (I) PROČITAJ VIŠE


JABUKOVAČA ZA MAČVANSKE STRINE, SREMSKO VINO ZA ŠABAČKE GAZDE PROČITAJ VIŠE

Sledeći članak
Prethodni članak

Nagrade