Aktuelno

Aktuelno / 01/30/2015 / 958

NOVA POJAVA NA VINSKOJ SCENI - ESTRADIZACIJA

Vinska mušica 

Pre nego što počnete da čitate ove redove, predlažem da uzmete čašu vina – mislim da će ovo ispasti malo duži tekst pa ako vam na trenutke ovo pisanije ne bude držalo pažnju, tu će biti čaša vina da vam pruži okrepljenje i da pomogne da izdržite još malo...I meni je veće  zadovoljstvo da pišem o vinskim rejonima Srbije, o vinima koja su mi privukla pažnju, o vinarijama i vinarima bez kojih čitava vinska scena ne bi ni postojala nego o ovakvim pojavama koje banalizuju sve napore koji se ulažu da bi se afirmisalo vinarstvo Srbije.

Vinska scena Srbije je srazmerna veličini naše vinske industrije: već nekoliko puta sam bio u prilici da čujem maliciozne komentare tipa „mala bara puna krokodila“ i slično... I svaki put se nasmejem kada čujem takve primedbe na račun srpske vinske scene. Ponajviše zato što mi, Srbi, u svemu mislimo da smo jedinstveni, da se ceo univerzum okreće oko nas, pa da je očigledno tako i po pitanju vinske scene jer smatramo da jedini imamo tapiju na fenomen postojanja čitave zajednice manje ili više upućenih osoba koje čine vinsku scenu jedne zemlje i koje zajedno sa vinarijama skreću pažnju javnosti na vina i vinarije i popularišu vinsku kulturu. Međutim, taj mikro-kosmos koji se jednim imenom naziva vinska scena postoji u svakoj državi sveta,a ne samo kod nas. I svako u tom lancu međusobno povezanih činilaca ima svoju ulogu - neko veću, neko manju...

U eri online medija i društvenih mreža, naprosto, procvetala je u celom svetu profesija znana pod nazivima vinski novinar, kritičar, bloger, sudija ili kako ovdašnji vinski časopis Wine & Fine kompulsivno-opsesivno ponavlja iz broja u broj – kvazi ekspert. A da, pomenuću ovde i meni omiljeni termin koji od svih ovih najpre izmami osmeh na licu – vinska mušica. Internet je sa sobom doneo i globalnu demokratizaciju slobode govora, tako da je svako ko iole barata modernim tehnologijama (ili zna šta je prelom teksta i ko je Gutenberg)  dobio priliku da podeli sa drugima svoj sud o vinima koja ima priliku da proba. I tu ima raznih profila: i vrlo stručnih ljudi koji međutim ne umeju svoje znanje da prenesu na druge i ne umeju da čitaoce podstaknu da otkrivaju dalje svet vina, i onih manje stručnih ali koji svojom pasioniranom i neposrednom pojavom naprosto čine da i najgori protivnici alkohola zavole vina. Tu su i oni koji talentom za pisanje i ubedljivim opisima postižu više nego enolozi koji opis vina svode na prisustvo odnosno odsustvo hemijskih jedinjenja. I svi oni su podjednako potrebni vinskoj sceni da bi se obezbedio dalji razvoj i izbegla stagnacija jer svako od njih ima svoj krug pratilaca i poštovalaca sa kojima komunicira.

O ukusima ne treba raspravljati. Naprosto, vino je jedinstven proizvod jer pored hemijskih i fizičkih svojstava ima i svoju subjektivnu, emotivnu dimenziju koju je jako teško opisati. Po mom dubokom ubeđenju,  dobro je da postoji što više različitih glasova koji će se baviti temom vina, jer se na taj način onemogućava jednoumlje i manipulacija i vinskoj publici se pruža mogućnost izbora. Naprosto, princip švedskog stola - servirati sve pred vinskog zaljubljenika i ostaviti njemu da sam odabere. I sam Robert Parker je najkontroverznija ličnost današnjice- podjednak je broj onih koji u njemu vide vinskog boga otelotvorenog u ljudskom obliku, kao i broj onih koji u njemu vide američkog manipulatora. Naprosto, svako bira da čita tekstove u koje veruje i koje smatra kvalitetnim, pa će zato odabrati onu vinsku mušicu u čiji sud ima poverenja i koju smatra autoritetom. I to je najvažniji kriterijum.

Već vam je svima jasno da je ovaj tekst reakcija na poslednji broj časopisa Wine & Fine i temu broja o „takozvanim vinskim ekspertima“ o kojima čitam  u kontinuitetu od broja 7 pa evo do poslednjeg broja 15 i nikako da shvatim ko su te osobe koje su toliko značajne  (a samim tim i verovatno vrlo uticajne) kad se o njima priča iz broja u broj, a i dalje se nigde u tekstovima ne pominje ko su oni. Zato mi već sve to počinje da liči na tekstove iz žute štampe iz pera najboljih skandal-majstora koji se bave kojekakvim Stanijama, Sorajama i sličnim ekspertima u drugim oblastima, a čija je jedina svrha poboljšanje prodaje. Naprosto, u Srbiji je estradizacija zavladala u svim porama društva pa je eto stigla i do vinarstva. A vinski magazin Wine & Fine polako ali sigurno srlja u rang časopisa kao što su Svet, Skandal, Kurir. Već smo dobili polugole starlete na naslovnoj strani sa bocom penušavca iz Srbije, pa starlete u vinskom podrumu koje u tekstu opisuju kako ih zavodi vlasnik vinarije, pa gomilu tekstova kojima je jedina svrha da podignu prašinu i na brzinu povećaju krug čitalaca izazivanjem skandala.

Ovo insistiranje magazina Wine & Fine na temi kvazi-vinskih eksperata mi je zaista fascinantno jer sam u brojevima 7 i 8 gore pomenutog časopisa imao priliku da čitam članke i intervju sa gospodinom Savom Kesarom,a koji je čak bio i među saradnicima istoimenog časopisa i objavljivao svoje članke u njemu. Samo mi nije jasno šta takvi eksperti rade u uređivačkom odboru časopisa Wine & Fine. Po meni je to dovoljan dokaz da tim okupljen oko časopisa uopšte i ne ume da napravi razliku između eksperta i kvazi-eksperta, pa prema tome svaka dalja priča na tu temu postaje bespredmetna. Ko ne ume da prepozna (kvazi)eksperta u svojim redovima nema autoritet da kao inkvizicija razdvaja vinsku scenu na eksperte i kvazi-eksperte.

Iz broja u broj, časopis Wine & Fine zamera što se vinski mediji u Srbiji bave ocenjivanjem i opisivanjem vina. A pritom, to je prvi i jedini vinski časopis koji sam ikad imao priliku da prelistam koji pored opisa vina ostavlja prazna polja i poziva čitaoca da sam upiše ocene (zar poenta vinske kritike i vinskih časopisa nije da se kroz opise i ocene čitaocu daju preporuke i vodič kroz svet vina?!?).  Ako pričamo o vinskim mušicama, to sigurno nije način da se stekne autoritet i poverenje čitalaca u kompetentnost autora tekstova. Autoritet se ne stiče ni time što se iz broja u broj poklapaju vina koja su prikazana na reklamnim stranama i tekstovi o njima. Sam pogled na poslednjih 8 brojeva otkriva da vinarije sa Fruške Gore čine ciljnu grupu časopisa , jer se u svakom broju nalaze tekstovi (i plaćene reklame) fruškogorskih vinarija. U polovini brojeva se nalaze tekstovi o vinarijama iz Burgundije (a u svim brojevima i reklame tih vinarija). Takođe se u svim brojevima ponavljaju i tekstovi vezani za vinarije iz Šumadije (naročito za vinariju Aleksandrović). Pri tom se u članku hvali „šampanjac“ iz Šumadije, a takva greška uredniku jednog vinskog magazina nikako ne bi smela da promakne ako je uopšte i čitao tekstove pre nego što su otišli u štampariju. A tek konfuzija oko granica vinogradarskih rejona, pa se u tekstu o vinarijama Šumadije nalaze i vinarije koje pripadaju rejonu Tri Morave...  I na kraju, obzirom da su trenutno aktuelne donacije EU vezane za prekograničnu saradnju kojim se vinarije iz Hrvatske stimulišu da izvoze svoja vina van granica Unije (i za to uzimaju ogromne svote u svrhu marketinške promocije) iz broja u broj čitam i specijalne tematske prikaze vinarija iz Iloka (br.7), Erduta (br. 9), Baranje (br.10), pa opet Iloka (br.11). Interesantno je da je veliki broj vinarija i vinskih rejona Srbije potpuno marginalizovan. Uz svo uvažavanje novinarskog umeća i vinskog znanja autorskog tima časopisa, urednički koncept i ovakvi sadržaji časopisa mi time ne deluju preterano ubedljivo. Naprosto, suviše je velika korelacija između reklame i PR teksta u službi reklame. Ne verujem sudu eksperata koji hvale određena vina, a pritom su od vinarije uzeli novac za to. Pre bih rekao da se iz čitave ove „plati-pa-klati“koncepcije časopisa izdvajaju pojedinačne blistave figure Đorđa Pešića ili Ljubice Radan, čijim tekstovima se rado vratim, i za koje mislim da se mogu još bolje upotrebiti  kao autori da osveže časopis korisnim informacijama, bez impresije da čitamo naručene PR tekstove koje su platile vinarije.

Ako urednik istinski želi da skandalizuje, uzburka vinsku  javnost, sablazni čitaoce stavovima i bombastičnim metaforama, umesto što rasipa kreativnu energiju i troši vreme na nevažne teme, bolje bi bilo da se na stranicama časopisa pozabavi istinski skandaloznim temama koje imaju značaja za vinsku scenu Srbije: zašto već godinama niko od eksperata iz Srbije nije uradio DNK analizu sorte jagoda nego čekamo da to urade genetičari iz Švajcarske, pa zašto Radmilovac čuva ampelografsku kolekciju umesto da su od nje pre dvadeset godina uradili selekciju klonova autohtonih sorti kako bi pomogli vinarima koji rade njihov posao sa neviđenim entuzijazmom, zašto se vinari iz Sremskih Karlovaca napokon ne udruže i kada će otvoriti zajednički izložbeni prostor u centru varošice u koji će  privući hiljade turista koji godišnje prođu kroz grad. To su teme koje vinska scena želi da čita, a koje trenutno ne možete pronaći na stranicama časopisa Wine & Fine.

Na moje mišljenje o vinskom znanju urednika časopisa Wine & Fine nimalo ne utiče to što u svakom broju ubacuje teme koje imaju veze sa ličnim neraščišćenim odnosima sa urednikom rivalskog časopisa skoro pa istog imena. Ja lično nikad neću do te mere potceniti grupicu ljudi koja redovno čita moje tekstove na websajtu vinopedia.rs i krenuti da ih u kontinuitetu ubeđujem da čitaju isključivo moje tekstove, a da su svi ostali „kvazi eksperti“. Naprosto, znam da ljudi koji imaju priliku da čitaju tekstove na vinopediji imaju dovoljno kritičkog duha da sami procene sadržaj tekstova, da će obogatiti svoja znanja o vinima ako pronalaze vredne informacije i na drugim mestima... I upravo je za pohvalu sinergija i kolegijalni odnos koji postoji na lokalnoj vinskoj sceni (pri čemu moram da napomenem da online mediji u tom pogledu ipak prednjače u odnosu na štampane medije – pozdrav za Nenada, Dušana, Pericu, Basarića). A to je zato jer smo svesni da je vinska publika gladna (i žedna) informacija o vinima, da voli da otkriva, upoznaje se sa fascinantnim svetom vina. I čita ono što želi i smatra da vredi. To i jeste suština demokratije, mada izgleda da oni koji pamte dobro i druge društvene sisteme, imaju teškoće da to shvate. Pri tom polazim od sebe, jer mi je zadovoljstvo da pročitam tekstove i članke ostalih kolega koji pišu na temu vina i daju svoj sud o vinskoj sceni Srbije. A pritom se ne bojim i da dam svoj sud, ne skrivajući se iza opštih floskula i etiketiranja a da pritom nemam dovoljno hrabrosti da imenujem osobu o kojoj pričam i da stanem svojim imenom iza svojih stavova. Tako da ovom prilikom ne pišem o „nekom kvazi ekspertu iz Srbije“... Govorim konkretno o svemu što mi se dopada ili ne dopada (sasvim subjektivan sud) i taj princip primenjujem i kod opisivanja i ocenjivanja vina. A očigledno je da postoji krug ljudi koji u taj princip ( i u mene) veruje i zbog toga i dalje čitaju tekstove na vinopediji i žele da probaju vina koja im preporučim...

Neki od vas bi mogli ovo moje razmišljanje nazvati konfliktom interesa obzirom da sam u prilici da svoje tekstove objavljujem  u „konkurentskom“ (mada bih ga ja radije nazvao iskonskim kainsko-aveljskim pandanom gore pomenutog časopisa) magazinu Vino & Fino...Međutim, ja ovde iznosim isključivo svoje stavove te i dalje ostajem slobodnomisleći autor i urednik websajta vinopedia.rs  a pored toga i freelance saradnik časopisa Vino&Fino (Srbija), Vince (Mađarska), Meininger's Wine Business International (Nemačka), Winerist... I svih drugih u budućnosti koji smatraju da u mojim tekstovima mogu pronaći validne informacije za svoju publiku a pritom i doprineti daljem razvoju vinske kulture u Srbiji (uključujući tu i časopis Wine & Fine pod uslovom da dignu ruke od estradizacije i pretvaranja u jeftinu žutu štampu). A da ne zaboravim, takođe je bitno i da se urednički koncept časopisa uklapa u moju viziju vinskog novinarstva i tema kojima se časopis bavi.

Zato predlažem uredniku časopisa Wine & Fine da izađe iz tog autističnog okruženja. Svet oko nas nije loš i zao, a to naročito važi za vinski svet. Vino okuplja ljude koji odišu vedrinom, entuzijazmom, optimizmom. Vinari i vinska publika su dovoljno pronicljivi da sami prepoznaju i uvide kome treba verovati a kome ne. Zato vratite na stranice časopisa Wine & Fine teme koje želimo da čitamo i tekstove kojima ćemo se vraćati. Dopustite da stičemo nova saznanja od Đorđa i Ljubice. Ovo što nam sada nudite je instant zabava za široke mase i plaćene reklame. Uz čašu vina ne želim da čitam vinski Kurir, Svet ili Skandal.




NAZAD NA KATEGORIJU

Tomislav Ivanović

Nagrađivani vinski novinar, kritičar i saradnik odabranih vinskih magazina. Autor i urednik vebsajta www.vinopedia.rs. Nosilac WSET3 sertifikata. Član Udruženja somelijera Vojvodine. Sudija na nacionalnim i internacionalnim vinskim takmičenjima. Vodi radionice i predavanja na temu vina Srbije i Balkana. Lokalni partner organizacije Wine Mosaic. Suosnivač Međunarodnog dana prokupca.

Pročitajte i druge članke iz ove rubrike:


SPASIMO STARE VINOGRADE SRBIJE PROČITAJ VIŠE


NAŠLI SMO ANTIGONU IZ ORAHOVCA PROČITAJ VIŠE


SRPSKO VINO KOŠTA 100 EUR - I ŠTA ĆEMO SAD? PROČITAJ VIŠE


MOŽE LI VINO BEZ BURETA? IMA LI ALTERNATIVE? PROČITAJ VIŠE


SANTOMAS - CRVENA VINA ISTRE PROČITAJ VIŠE

Sledeći članak
Prethodni članak

Nagrade